Фотографије су сачуване у приватној колекцији Катарине и Бојана Костандиновића.
Милутин Трујић (1937–2006) – фотограф из Шарбановца који је најчешће фотографисао у Бору и околним селима. По основном занимању био је рендген-техничар, бавио се пчеларством, био је и одборник у Скупштини општине Бор у више мандата од шездесетих година XX века. Као техничар на рендгену често је са покретним рендгеном за серијско снимање плућа – флуорографом, обилазио села у околини Бора. Хемија за развијање негатива насталих у радиолошкој амбуланти, али и на слављима, најразличитијим породичним окупљањима и у интимном породичном окружењу, највероватније је иста – омогућава нам да погледамо нешто дубље у стварност, прошлост и последице свакодневног живота. Љубав према фотографији и снимању пренео је и на посинка Бојана, који је са њим деведесетих година XX века снимао најразличитија породична окупљања. У оквиру ове изложбе видећете избор фотографија из скоро свих сфера његовог интересовања, из којих се за ову прилику истичу упечатљиви портрети. У наредном периоду планирамо опширнију и комплетнију изложбу у Шарбановцу. До тада ћемо наставити да сакупљамо фотографије и грађу из његове заоставштине. Уколико у својим фото-албумима имате фотографије за које знате да их је Милутин фотографисао, волели бисмо да их скенирамо и сачувамо.
Мој деда, фотограф аматер
Катарина Костандиновић, историчарка уметности
Дедине негативе је тата пронашао крајем 2019. године и дао мени да их скенирам како бисмо открили шта се на њима налази. Још док смо их на брзину гледали под светлом плафоњере, могло се наслутити да је реч о фотографијама из седамдесетих година 20. века.
На негативима је било око хиљаду фотографија снимљених у Шарбановцу, Бору и околини. Бележиле су најразличитије тренутке, од приватних породичних дружења и забава, до венчања и сахрана. Деда је радио као рендгенски техничар у болници, али је у слободно време фотографисао. Људе је сликао за лична документа, одлазио им је у куће и бележио њихове свакодневне тренутке. Тако су настале фотографије које данас изгледају као мали прозори у живот тог времена.
О деди нисам знала много. Преминуо је пре скоро двадесет година, а о свом хобију није стигао да ми прича. Сећам се само да су деведесетих година 20. века он и тата заједно снимали свадбе, крштења и рођендане. Као дете сам мислила да је нормално да свака кућа има опрему за развијање филмова и прављење фотографија.
Незнање често отвара простор за маштање. Тако сам почела да замишљам дедин процес развијања филмова, како је, користећи хемикалије којима је располагао захваљујући послу техничара рендгена, сам брусио своје вештине и експериментисао с контрастом и оштрином. Видим га у малом стану у Бору, с четворо деце, како у импровизованој мрачној комори развија филмове. Тетке и тата су ту као помоћници, који заједно с њим одлазе на догађаје на које је позиван да фотографише.
Кроз разговоре с татом и рођацима, полако смо препознавали људе на сликама и смештали их у временски оквир од касних шездесетих до краја седамдесетих година 20. века. Тиме су фотографије постале и породична архива, место колективног присећања. Теоретичарка Маријен Херш (Marianne Hirsch, „Family Frames”) пише да породичне фотографије нису само приватна успомена већ и мост између личног и колективног памћења. Тако и ове слике, иако личне и интимне, прелазе границе приватног и отварају простор за ширу културну и друштвену интерпретацију.
Иако наизглед носталгичне и наивне, јер бележе тренутке свакодневице, породице и села – ове фотографије носе и суптилну уметничку вредност. Њихов значај није у техничкој савршености већ у спонтаности, у природној непосредности погледа. Људи нису навикли на објектив, не заузимају „исправне” позе, па су и портрети на весељима и за лична документа лишени ригидне репрезентативности. Оне изгледају топлије и животније. Управо та непосредност приближава ове фотографије ономе што теоретичар Џефри Бачен (Geoffrey Batchen) назива вернакуларном фотографијом (vernacular photography) – оном која настаје изван институционалног уметничког система, али кроз своју свакодневност открива обрасце друштва, културе и сећања. За разлику од „уметничке фотографије”, која је прављена с намером да се излаже или процењује естетски, вернакуларна фотографија настаје спонтано, без велике припреме, често из потребе да се нешто сачува у сећању. Управо зато она може бити драгоцена, јер приказује живот онакав какав јесте, неглумљен. У овом, као и у историјско-уметничком контексту, дедине фотографије могу заузети посебно место, оне су истовремено приватна породична архива и део визуелне културе југословенских седамдесетих. Бележе ритуале, прославе и интимне тренутке, и на тај начин постају документи једног времена – спајају приватне албуме и колективну слику о прошлости.
