Stari centar zapravo postoji tek od trenutka kada se ostvarila ideja o izgradnji Novog gradskog centra (na osnovu Regulacionog plana Novog gradskog centra iz 1988), u kojem nikada nisu izgrađeni planirani administrativni i upravni objekti. Pre toga, postojao je samo centar, odnosno nešto malo šire područje u blizini Trga oslobođenja u kojem su se nalazili najvažniji upravni, administrativni, stambeni i trgovinski objekti, koji se graničio sa industrijskom, rudarsko-metalurškom zonom. Bezmalo gravitacioni uticaj industrije, sa permanetnim zagađivačkim tendencijama opasnim po život, pokušavao se izbeći tako što se naselje i grad razvijaju udaljavanjem iz orbite industrije, širenjem ka jugu, pravolinijski najkraćim putem, prvo do Drugog kilometra (na osnovu prvog Generalnog urbanističkog plana iz 1960) a kasnije do Četvrtog kilometra, Bora II, Novog gradskog centra, Banjskog polja itd. Međutim to gravitaciono polje starog gradskog centra srazmerno je jako onoliko koliko se, u potrazi za rudom, dublje ide u samu Zemlju i približava njenom jezgru. Zagonetka se, dakle, očitava u skoro fizičkom paradoksu odvajanja od samog centra grada i približavanja jezgru Zemlje ekstenzivnim i nekontrolisanim rudarenjem, što nas dovodi do pitanja etičke i demokratske upotrebe, pre svega, investicionih sila teže, koje vuku i raspršavaju se sve do svog potpunog poništavanja, odnosno – kao po principu zakona o održanju energije – do vraćanja uložene energije i sredstava njima samima. Takvo, možda, hiperindustrijalizovano društvo, zasnovano je na principima tehnološke i investicione racionalnosti. „Ова рационалност која почива на физичко-техничкој операционалности и фетишизацији закона природних наука, постала је политичка рационалност, ослонац политичке доминације у развијеним индустријским и постиндустријским друштвима, са амбицијом да постане тоталитарна моћ.“ (Инђић, 2009, 94)
Istorijski kulturno-urbanistički razvoj starog centra Bora na ovim fotografijama prikazuje nam izuzetne transformacione potencijale, koji se ogledaju u naporima savladavanja, pre svega, prirodnih tokova i reljefnih struktura, izgradnji gradskog jezgra na starijim osnovama i stalnoj težnji ka nečemu novom. Staro mora ostati isplanirano simbolično i potencijalno pevazilazivo, kao već ispunjeni plan spokojnog zaborava. Takva planirana zastarelost ima potencijal stalne obnovljivosti i usavršavanja, započinjanja novih investicionih ciklusa na najvidljivijem mestu, dok će ono što je izgrađeno kao novo služiti za spavanje i sanjarenje o bestežinskom stanju, nultoj gravitaciji kućnog budžeta, koji će nas voditi dubinama i daljinama, pojedinačnim i javnim interesima koji nas okupljaju u ovom starom centru, koji gravitira oko Trga oslobođenja. Iz tog centra se oduvek izlazilo sa punim cegerima pijačne robe, preko koje su knjige iz biblioteke; ponekad pripito, ošišano, sa sećanjima na „ono pre ovoga“, završenog ili nezavršenog posla, ali se uvek neko sretne i vidi nešto što je već planirano staro. To planirano staro i proživljeno ima svoje analogne kodove, iskustva i znanja u prostoru, a novo i tehnološki moderno planirano je da brzo zastareva i često kvari. Poštapanje savremenom i modernom tehnologijom će nam u ovom slučaju poslužiti za navigaciju kroz vreme i prostor mesta na kojem se trenutno nalazite.
Mobilnim telefonima skenirajte QR kodove na fotografijama i protegnite noge do približno određenih lokacija prikazanim na fotografijama. Slobodno se krećite i oslobodite slike, tako da se i prošlost kreće sa vama.
Srećno!
Dragan Stojmenović,
bibliotekar Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke Bor
Referenca: Инђић, Триво. 2009. Технологија и културни идентитети. Службени гласник: Београд.
